СРПСКИ САФАРИ - некоректне приче (СКЗ - 2022)

 Збирка изабраних приповедака и прича „Српски сафари“  Миливоја Анђелковића носи поднаслов „некоректне приче“  јер прати развој српске културне и националне идеје од  Византије и деспота Стефана Лазаревића до вируса короне и хиљаде комуникационих сателита Илона Маска. 

У књизи су и приче о „златном 19 веку“ развоја српске државе, преко легендарне 1968. године, рата у Крајини, партијске једноумности и свеопште контроле, до избеглиштва, бомбардовања и савремених дана „расуте историје“. 

По форми се издваја неколико интернет и сигналистичких прича са фотосима који су део структуре исписане „поетиком сажетог виртуелног текста“ које покушавају да  сагледају будућност порукама које шаљемо у свемир. Борба против против короне открива нове феномене науке и њене употребе и злоупотребе отварајући запитаност пред свељудском судбином, садашњом и будућом.

У поговору “Српског сафарија” Срба Игњатовић пише: “Читалац може сам да понуди неке одговоре јер то успела литература провоцира. Један од њих био би одгонетка да ли је пред њим ниска творевина нове прозе или, томе насупрот, напор да прозна уметност опстане и у радикално измењеном, дигиталном, мултимедијском, а можда заправо коронарном, предапокалиптичном свету”. 

СРПСКИ САФАРИ

(Некоректне приче)    

1.    ВИЗАНТИЈСКО ПЛАВО

Сенка Византије

Око од плавог тиркиза

Спинозино око

 

2.    МЕ ТА ЈЕЊА

Сан Илије Гарашанина

Путовање Фрање Заха

Сенка Атанасија Николића

Три новчића Лазе Пачуа

Трећа српска армија

 

3.  ДВОСТРУКО УВЕЋАЊЕ

Don`t worry, be happy

Двоструко увећање

Стара чегрст

Истраживање догађаја

Увесељавање богова

Спори ритам танга

 

4. ИЗАСЛАНИЦИ НАШИХ ДАНА

Туристи и избеглице

Миленијум пред камерама

Изасланици наших дана

Српски сафари

Господар прича

 

5. ВИТЕЗОВИ КРУНЕ

Црна боја истине

Љубав у доба короне

Ваза од чешког кристала

 

O аутору и књизи

Срба Игњатовић: Прозни кругови Миливоја Анђелковића

ИЗ ПРИКАЗА ДУШАНА СТОЈКОВИЋА

          Иако постоји велики број дела наших истакнутих писаца која су укључивала и интернет и његова достигнућа (довољно је навести само Милорада Павића), још 2006. године, пишући о Анђелковићевом Вашару WWW prič@, прибележио сам како је он најбољи српски интернет писац. Томе немам ни данас ништа да додам нити да одузмем.

          Српски сафари, објављен у престижној библиотеци „Атлас“ „Српске књижевне задруге“, доноси репрезентативан избор Анђелковићевих прича и омогућава нам да најзад сагледамо како српска књижевност, која је одувек и с разлогом, сматрана више приповедачком него романсијерском, у њему има једног од најбољих својих савремених приповедача. До сада такво мишљење није владало; од сада то је, једноставно, чињеница. Њу потврђују одабране приче разврстане у пет циклуса: „Византијско плаво“, „Ме та јења“, „Двоструко увећање“, „Изасланици наших дана“ и „Витезови круне“. Ови су архитектонски распоређени те смо добили пажљиво цизелирану књигу која белодано открива о чему Анђелковић пише и показује стилистичка средства којима се то чини.  

Сафари у наслову књиге реч је која је, временом, од означавања лова на велике афричке животиње добила значење путовања по тим пределима и фотографисања животиња у истим. Анђелковићеве приче доносе и једно и друго: оне су и ловљење занимљивих тема и модела њиховог приказивања као и „фотографисање“, али не само лица јунака у њима већ и портрета њихових душа. Придев у наслову књиге врши својеврсно „померање“: српско се уводи у игру. Ту је и наша културна прапостојбина Византија, али и кретање по интернетској садашњици ка будућности устремљеној. Наш писац је, не само због коришћења интернета приликом градње прича, стваралац који је много модернији него што то на први поглед изгледа. Авангардност се не мора доказивати потпуним прекидом свих веза са оним што је пре новооствареног било реализовано. Његова је и управо таква: помало прикривена, потпуно искошена.

Анђелковић је могао да бира међу великим бројем властитих прича и знао је то да изведе, те смо добили особену личну мини антологију. Изабране приче снабдео је поднасловом „некоректне приче“.[1] Оне су „некоректне“ само стога што се разликују, мање или више, од уобичајених прича које су и данас најприсутније у нашој књижевној продукцији. Но, Анђелковић се од наших реномираних актуалних приповедача не разликује само по томе што се његове приче битно разликују од њихових пошто већ и стога што од многих и боље пише. У његовим прозним остварењима ниједне сувишне речи нема. Могло би се говорити о поетици дотеривања, прозног цизелирања када је наш писац у питању.